Danas je bio veoma stresan dan.
Krenuo sam jutros na put u mesto udaljeno 140km da posetim čoveka koji pravi etiketirnice. Do sada je etikete ručno lepila moja sestra (pošto ih ja uvek ukrivo nalepim), ali ona neće biti dostupna naredna dva meseca, upravo u periodu kada flaširam jedno 2.000 flaša.
Ideja je bila da ponesem moje flaše i etikete i vidim kako to konkretno radi na toj napravi. Na jedno 20km od odredišta sam shvatio da nisam poneo ni flaše ni etikete.
Kao i mnogi drugi, stres najbolje lečim hranom, samo što to kod mene nisu grickalice i brza hrana. U stvari, pre bih rekao da lečim stres pripremom hrane. Pa onda, što kompleksnije to bolje.
Ujutru sam ostavio testo za hleb da se nadiže (koristim prirodni tečni kvasac i to traje dan-dva) i znao sam da hleb neće biti spreman. Ali, mogla bi od tog testa pica. Jedino, nemam nekih osnovnih sastojaka pice. Ali zato može kalcone.
Evo rezultata.
Dakle, razvučeno testo za picu/hleb (65% hidracije, 30% integralno brašno) sa razmazanim podgrejanim Svrljiškim belmušom.
Preko toga luk karamelizovan na puteru sa onda dodatim bukovačama, prženim dok sva voda nije izašla.
Onda na pola presečena sveža prodimljena kobasica sa malo Dižon senfa odozgo.
Evo ga lepo spakovano.
Priznajem, treba raditi na estetici, ali dok sam dovde došao već sam bio ozbiljno gladan. Evo ih posle 25 minuta na pica kamenu na 300C. Moglo je 5 minuta kraće.
I onda, posle 20-tak minuta odmaranja.
U pozadini je oranž tamjanika (maceracija 2 meseca).
Priznajem da je pokretač cele ideje bio belmuž. Probao sam ga samog za sebe i odličan je, ali i monoton. Smatrao sam da može da da mnogo više kao sastojak kompleksnijih jela. Ovde je ne samo dao divan ukus jednodnevnog sira, već je i upio sok iz kobasica i omogućio da donja kora bude jednako hrskava kao gornja.
Ovo ću sigurno ponoviti.