U Sofiju sam krenuo poslom, na festival vina. A put se pretvorio u kulturni i gastronomski doživljaj.

Sofija je prelep grad, sav u parkovima, a u svakom parku je po neka znamenitost. Hodate satima bez da ikada idete nekim zagušljivim trotoarom. Sofija je i grad izvanredne hrane. Sofija je i jeftin grad.

Da pođem od smeštaja. Preko Air B&B sam bukirao stan u samom srcu Sofije za 25 evra noć. Nisam mnogo očekivao, ali Grand Hotel Sofia preko puta je sa popustom bio 105 evra noć, pa sam odlučio da rizikujem. Dočekalo me je čudo. Veliki dvosoban stan, savršeno čist, izuzetno ukusno namešten, savršeno opremljen, sa veoma ljubaznim domaćinima. Pažnja je posvećena svakom detalju, i funkcionalno i estetski. Link: Stan u Sofiji

Sve što treba videti u Sofiji je u krugu od 1,5km od stana, da ponovim: sve kroz parkove. Oni su posebna priča. Savršeno čisti, sa fontanama (koje ne svetle, ne pevaju i kojima se može prići), sa održavanim travnjacima i cvećnim lejama. Parkovi su puni mladih ljudi (bio je vikend) – ne znam gde Bugari drže svoje penzionere, ali ih po parkovima ima jako malo.

Zapadno od stana, na oko pola kilometra, je crkva Svete nedelje iz XIII veka. Originalno se zvala crkva Svetog Kralja jer su u njoj izložene mošti kralja Stefana Uroša II Milutina. Vidi se samo deo šake kroz zlatnu rukavicu. Verujući stave svoju šaku preko njegove i mole se za ozdravljenje. Pored je i sveštenik koji ih posle molitve poprska grančicom umočenom u svetu vodicu.

Direktno ispred crkve je pešačka zona u ulici Vitoša. Kombinacija prodavnica iz Knez Mihailove i kafića sa Obilićevog venca. Tu nemate šta da tražite. Ako vam je do posmatranja ljudi, daleko su bolji kafići po parkovima.

U istom pravcu je i crkva Svetog Đorđa iz IV veka. Smeštena je u dvorištu predsedničke palate, ispred koje je zabavno posmatrati smenu carske straže. Preko puta je arheološki muzej, koji svakako vredi posetiti.

Tu se nalazi i politički centar Bugarske, zgrada vlade, kao i novo sedište parlamenta u bivšoj, monumentalnoj zgradi CK KP Bugarske.

Levo: vlada, desno: predsedništvo, pravo: bivši CK i budući parlament

Odmah pored su rimske iskopine, na čijim temeljima je sazidan administrativni centar posleratne Bugarske, kao i jedina preostala džamija.

Na drugu stranu, ka istoku, je stara zgrada parlamenta, skromna niska građevina iz 1920-tih. Ispred nje je statua ruskog cara Aleksandra II Osloboditelja, koji jeste oslobodio Bugare od Turaka 1878, ali je titulu osloboditelj zaradio kod kuće jer je ukinuo ropstvo seljaka. Mi seljaci mu zahvaljujemo.


Rusi su posle oslobođenja malo i ostali, da pomognu Bugarima u uspostavljanju nove države, pa su osetili potrebu da sebi podignu crkvu u dvorištu svog veleposlanstva. No, ubrzo pošto je crkva Svetog Nikolaja završena 1914, Boljševici su došli na vlast u Rusiji i rešili je se poklanjanjem gradu Sofiji.

Parlament deluje još skromnije nego što jeste u senci ogromne katerdrale Nevskog. Kažu vodiči da je Sveti Sava u Beogradu veći, ali je meni unutra Nevski impresivniji, valjda zato što je mračan i star. Ali to sam verovatno samo ja, jer na mene je i Sikstinska kapela ostavljala snažniji utisak pre nego što su oprali Mikelanđela.

Odmah tu pored je mnogo skromniji, ali interesantniji hram Svete Sofije sa podzemnim muzejom u kome je preko 50 grobnica iz perioda od III do V veka. Nekoliko crkava i hramova je zidano od tada na istom mestu a u X veku crkva je bila i sedište bugarskog patrijarha. Grad Sofija je po njoj dobio ime. Od XIV veka bila je džamija sve do 1930 kada je rekonstruisana. Naleteo sam u toku krštenja. Svod od cigle me je zaista impresionirao.


Na 200m dalje je i bivša carska palata, koja je sada Narodni muzej. Skromna kolekcija u poređenju sa Parizom, Londonom ili Rimom, ali svakako bolje od 20 godina zatvorenog Narodnog muzeja u Beogradu

Na tu stranu je i univerzitet Sveti Klement Ohridski, Akademija umetnosti i Narodna biblioteka Ćirila i Metodija. Što nas dovodi do gastro teme. Jer iza univerziteta, u ulici Krakra, je restoran Kluba arhitekata.

Upozorenje: u svim restoranima porcije su ogromne, čak i predjela i meze, svaka dovoljna za dvoje. Dobra strana svih restorana je što ne služe hleb, jer tek onda bi nastao problem u savladavanju menija. Takođe, vino na čašu je 250ml (za razliku od naših restorana gde je ili 125ml ili 150ml), pa su vam tri čaše isto što i cela flaša.


Bugarske arhitekte su, kao i njihova sabraća širom sveta, malo pretenciozni pa na meniju nema gotovo ništa bugarsko, a vino koje se služi na čašu je franscusko. Ali je sve savršeno spremljeno. Civilizovana atmosfera, tihi razgovori uglavnom srednjovečnih gostiju, profesionalni konobari... toplo preporučujem. Cene jesu malo jače za bugarske restorane, ali su za beogradske i dalje niske. Sporo pečena jagnjeća nogica sa pirinčem i spanaćem 1.500 din.

U istoj ulici je i mala vinoteka koja prodaje samo bugarska vina. Ne radi ponedeljkom.

Za jednako otmeni obrok predlažem „Restoran sa satom“ u Moskovskoj ulici. Predivna bašta, mnoštvo uslužnih kelnera i odlične cene. Zapečena kidana jagnjetina sa pšenicom i spanaćem koju sam ja odabrao oko 1200 dinara.

Najbolje sam jeo najdalje od stana, u restoranu Pod lipom u ulici Elin Pelin. Oko 30 minuta laganog hoda, pravo ulicom Grofa Ignatijeva, pokazalo se korisnim u povratku. Jer, odlučio sam se i za predjelo, pita od luka, i za glavno jelo, pileći sač (1.000 din). Uz to sam tamanio točeno pivo, ali nisam uspeo da drugo popijem do kraja, a deo sača je spakovan za doručak sutradan. I bašta i enterijer su seljački, opušteni, kao i osoblje. Jedino što u bašti već davno nema lipa, već hladovinu prave divlje jabuke.

U povratku sam krenuo okolo, da produžim šetnju, i naleteo na grob prvog bugarskog cara Aleksandra I. Kakva koincidencija da je stan u kome sam odsedao baš u ulici po njemu nazvanoj.

Bugari su u početku bili sumnjičavi na dovođenje ovog nezaposlenog i osiromašenog grofa na njihov presto, ali se u toku vladavine pokazao kao dobar vladar i narod ga je obožavao. Toliko se pobugarčio da su ga velike sile koje su ga na presto dovele proglasile previše neposlušnim i skinule sa prestola. Njegov naslednik Bugare nije baš usrećio.

Sve u svemu, davno se nisam ovako dobro proveo. Apsolutno preporučujem Sofiju kao destinaciju.

Ovo sam pravio za goste vinarije Plavinci na Svetog Trifuna 2016. Zeka je ulovljen tu u komšiluku, povrće je iz naše bašte, organsko. Za umakanje smo imali prirodno nakisao hleb.

Gosti su bili glavni kuvari ekskluzivnog restorana Sakura i nisu imali ništa sem pohvala.

Divlji zec u crvenom vinu

Sastojci

  • 1,5 - 2,2kg zeca (isečenog na porcije)
  • 100g maslinovog ulja
  • 100g šargarepe (seckane na sitne kockice)
  • 100g celera (seckanog na sitne kockice)
  • 200g žutog luka (sitno seckanog)
  • 5 češnjeva belog luka
  • 4 klinčića
  • 2 lorbera
  • 20g majčine dušice (sveže, ili 10g sušene)
  • 4-5 Listića žalfije
  • 50g peršuna (sitno seckanog)
  • 1 Lit suvog crvenog vina (Indigo)
  • 150g putera
  • 150g šampinjona (isečenih na četvrtine)
  • so
  • biber
  • 150g graška (opciono)

Postupak

U veću kesu za zamrzivač staviti zečetinu, povrće, začine, ulje, vino, kao i so i biber po ukusu. Iz kese istisnuti vazduh, pa je zaptiti i ostaviti u frižideru 24 sata.
Sipati sve iz kese u šerpu, pa izvaditi zečetinu na tanjir sa strane. Ostatak kuvati na jakoj vatri 10-tak minuta da se malo zgusne. Zatim dodati zečetinu i kuvati na srednjoj vatri još 20-tak minuta, dok zečetina ne omekša. Ne prekuvati zeca jer će biti suv.
Procediti sve i tečnost vratiti u šerpu, a ostatak pokriti da se ne hladi. Dodati pečurke i grašak i kuvati na jakoj vatri 10-tak minuta, da uvri polovina tečnosti. Zatim dodati puter (koji je sve vreme stajao na sobnoj temperaturi, ali nije istopljen) i žicom za šlag tući dok se puter ne sjedini i ne dobije svilenkasta masa, 2-3 minuta.
Zagrejati posudu u kojoj će se poslužiti jelo, rasporediti po njoj zečetinu i ostale sačuvane sastojke i sve preliti tečnošću sa pečurkama i graškom.
Služiti uz jedno od: njoke, knedle, makarone, bareni krompir, i slično, kao i sveže pečen domaći hleb za umakanje. Uz jelo najbolje ide naš Indigo, a ako ga nemate preporučujemo neki jači Vranac.

Ovo je "off-topic" ili kako bi nastavnici srpskog rekli, promašena tema. Nema recepata. Ako ste dokoni, čitajte dalje.

Moj kum ima jednu baru. Ne malu. Ima jedno 20-tak metara u prečniku i kažu da je bar sedam metara duboka. Bara se hrani izvorom sa jedne strane, a sa druge je napravljen odvod u lokalni drenažni kanal koji na kraju puta završava u Dunavu. To je ako nije suša. Ako jeste, seljaci sa voćnjacima nizvodno ispumpaju svu vodu radi zalivanja, pa je i onaj deseti srećan ako nešto ostane, daleko od Dunava.

Pre nekoliko godina kum doživi otkrovenje da je bara idealna za uzgoj riba i odmah potom zapati šarane u njoj. Zašto šarane, pitate se, kada u ribljim restoranima nikada njih ne naručuje. Ja sam navijao za somove, ali praktičan je on, ta mlađ je bila tada odmah dostupna.

Svi smo se radovali. Porašće šarani, bara je mala, pecanje će biti kao "shooting fish in a barrel", što bi rekli u Teksasu. Ishrana im je organizovana, čovek zaklet na pouzdanost. I, šarani preživeše prvu zimu. Ja bi odmah sledećeg proleća da pecam, ali kum kaže: "nemoj, još su mali, daj bar dve godine da porastu, izrode potomstvo, pa onda".

Prođoše dve godine, ja sam inače nešto bio preokupiran drugim stvarima, a i pecanje mi nije jača strana. U tom razdoblju slušam priče. Te ovaj je video jednog od pet kila, najmanje. Te onaj je video jednog veličine Loh Nes čudovišta kako iskače. Te onaj treći već mesecima živi samo na šaranima koje tu upeca.

A gde sam tu ja? Zar nisam čekao poslušno dve godine? Donesem odluku. Odem do "Makse sporta" u Grockoj i kupim štap, plovak, teg, udicu i konzervu kukuruza. To su mi rekli da treba.

Tog sudbonosnog dana kod bare je više ljudi, među kojima i savetnik za poljoprivredu mog kuma koji je i obezbedio mlađ i razume se u celu priču. Zabacim ja i jedan, dva, tri, izvučem šarana. Neverovatno! Ima jedno kilo i dvesta. Taman. "Taj ti je mnogo mali", kaže savetnik, "grehota je, vrati ga, ima mnogo većih". I ja ga, mamlaz, vratim. Narednih pet sati nisam upecao ništa.

Ni narednih godinu dana.

Zaključim da su šarani u Dunavu, ili ispumpani sa vodom iz kanala đubre voćnjake seljaka nizvodno. "Neee", kaže kum, "sigurno su tu. Video ih ovaj ili onaj". Ili: "Ma sigurno su ih izlovile lovokradice zimus, ali porašće mlađ koja je ostala".

Prođe još godinu dana, meni pecanje ni na kraj pameti. Previše je posla i premalo sati u životu vinogradara da se bavi zabavom koja zahteva sate i sate sedenja. S vremena na vreme odem do bare, bacim malo hleba ili kukuruza i vidim rojeve mlađi kako to napadnu ko pirane. Znači ima ih?

To me je kopkalo. Gde ima dece, mora da ima i roditelja. I tako, krenem ja ponovo u pecanje. Ne često, par puta mesečno. U zoru, pred veče, noću, u podne. Rezultat, praktično nula. Nekoliko beba, par osnovaca, po koji tinejdžer. Nigde odraslih.

U frustraciji sam sanjao o akumulatorima i topovskim udarima, pre svega da vidim da li tu zaista ima odraslih šarana ili je ona mlađ sama sebe spontano iznikla.

Onda se ukaže jedinstvena prilika. Čovek koji ih hrani ode na odmor i sedmog dana ja zaključim da su, ako su iole kao ja, oni najdeblji već poludeli od gladi i da nema šanse da ne zagrizu. Ustanem u četiri, u pola pet sam već tamo. Imam asortiman oružja: hleb, kukuruz, gliste. Rezultat:

2015-07-10 14.39.15
Ovo je tanjir za kolače, da se ne zbunite u veličini. U pitanju je tinejdžer od 15cm. Pun kostiju, satima sam ga jeo. Ali jednostavno nisam imao snage da ga vratim.

Kažu da je pecanje dobro za nerve, da smiruje. Ja se ne sećam kada sam poslednji put bio ovoliko isfrustriran.

Dakle, nema više pecanja. Riba se kupuje u ribarnici.

Jedino, voleo bi da znam, gde su ti odrasli šarani? Ili je sve samo mit.

p.s. Ne brinite, nisam ostao gladan. Bacio sam na roštilj pored ove "sardine" i sačuvane kožice od pečene prasetine (priča za neki drugi put) i neumoljive tikvice.

2015-07-10 14.40.04p.p.s. Ovo je veliki tanjir

Tikvice! Da mi je neko rekao na vreme...

Zasadio sam 8 (osam) sadnica tikvica od kojih 6 rađaju. I ne mogu da se od njih odbranim. Svakoga dana po dve, tri nove. Ako ne pogledam dan, dva, porastu džinovske, skoro po kilo svaka. Za ručak sam pravio pohovane, grilovane, musaku, punjene, barene... Za doručak u fritati i paelji, na sendviču, u kačamaku... Tanja (komšinica) mi je pokazala kako da ih ostavim ukiseljene za zimu... A one i dalje pristižu. U međuvremenu je krenula u napad blitva, a i boranija je tu negde da krene.

Danas sam nešto improvizovao i ispalo je jako dobro. Evo ovako.

Na dobro zagrejanoj masti od Mangulice ispržio sam jedan veći krupno seckani luk, četiri mlade, na kolutove sečene šargarepe, četiri krupno rezana češnja belog luka, dve neizmerno ljute, krupno seckane papričice i malo aleve paprike. Onda sam dodao krupno sečeno meso tikvica (onu sredinu sa semenkama sam bacio u kompost) i posle desetak minuta jednu konzervu paradajza u kockicama (ovaj svež je još uvek zelen). To sam kuvao jedno desetak minuta i onda sunuo u vatrostalnu posudu, pa odozgo stavio tanko isečene kriške Grier sira. Sve to u rernu na 200C 10 minuta, dok se sir nije istopio i počeo da braoni.

Šta reći. Ruka mi se tresla u iščekivanju pa je slika mutna. A posle nije bilo šta da se slika.

Preporučujem (naravno uz vino Ćilibar).