Tag Archives: riba

Ovo je "off-topic" ili kako bi nastavnici srpskog rekli, promašena tema. Nema recepata. Ako ste dokoni, čitajte dalje.

Moj kum ima jednu baru. Ne malu. Ima jedno 20-tak metara u prečniku i kažu da je bar sedam metara duboka. Bara se hrani izvorom sa jedne strane, a sa druge je napravljen odvod u lokalni drenažni kanal koji na kraju puta završava u Dunavu. To je ako nije suša. Ako jeste, seljaci sa voćnjacima nizvodno ispumpaju svu vodu radi zalivanja, pa je i onaj deseti srećan ako nešto ostane, daleko od Dunava.

Pre nekoliko godina kum doživi otkrovenje da je bara idealna za uzgoj riba i odmah potom zapati šarane u njoj. Zašto šarane, pitate se, kada u ribljim restoranima nikada njih ne naručuje. Ja sam navijao za somove, ali praktičan je on, ta mlađ je bila tada odmah dostupna.

Svi smo se radovali. Porašće šarani, bara je mala, pecanje će biti kao "shooting fish in a barrel", što bi rekli u Teksasu. Ishrana im je organizovana, čovek zaklet na pouzdanost. I, šarani preživeše prvu zimu. Ja bi odmah sledećeg proleća da pecam, ali kum kaže: "nemoj, još su mali, daj bar dve godine da porastu, izrode potomstvo, pa onda".

Prođoše dve godine, ja sam inače nešto bio preokupiran drugim stvarima, a i pecanje mi nije jača strana. U tom razdoblju slušam priče. Te ovaj je video jednog od pet kila, najmanje. Te onaj je video jednog veličine Loh Nes čudovišta kako iskače. Te onaj treći već mesecima živi samo na šaranima koje tu upeca.

A gde sam tu ja? Zar nisam čekao poslušno dve godine? Donesem odluku. Odem do "Makse sporta" u Grockoj i kupim štap, plovak, teg, udicu i konzervu kukuruza. To su mi rekli da treba.

Tog sudbonosnog dana kod bare je više ljudi, među kojima i savetnik za poljoprivredu mog kuma koji je i obezbedio mlađ i razume se u celu priču. Zabacim ja i jedan, dva, tri, izvučem šarana. Neverovatno! Ima jedno kilo i dvesta. Taman. "Taj ti je mnogo mali", kaže savetnik, "grehota je, vrati ga, ima mnogo većih". I ja ga, mamlaz, vratim. Narednih pet sati nisam upecao ništa.

Ni narednih godinu dana.

Zaključim da su šarani u Dunavu, ili ispumpani sa vodom iz kanala đubre voćnjake seljaka nizvodno. "Neee", kaže kum, "sigurno su tu. Video ih ovaj ili onaj". Ili: "Ma sigurno su ih izlovile lovokradice zimus, ali porašće mlađ koja je ostala".

Prođe još godinu dana, meni pecanje ni na kraj pameti. Previše je posla i premalo sati u životu vinogradara da se bavi zabavom koja zahteva sate i sate sedenja. S vremena na vreme odem do bare, bacim malo hleba ili kukuruza i vidim rojeve mlađi kako to napadnu ko pirane. Znači ima ih?

To me je kopkalo. Gde ima dece, mora da ima i roditelja. I tako, krenem ja ponovo u pecanje. Ne često, par puta mesečno. U zoru, pred veče, noću, u podne. Rezultat, praktično nula. Nekoliko beba, par osnovaca, po koji tinejdžer. Nigde odraslih.

U frustraciji sam sanjao o akumulatorima i topovskim udarima, pre svega da vidim da li tu zaista ima odraslih šarana ili je ona mlađ sama sebe spontano iznikla.

Onda se ukaže jedinstvena prilika. Čovek koji ih hrani ode na odmor i sedmog dana ja zaključim da su, ako su iole kao ja, oni najdeblji već poludeli od gladi i da nema šanse da ne zagrizu. Ustanem u četiri, u pola pet sam već tamo. Imam asortiman oružja: hleb, kukuruz, gliste. Rezultat:

2015-07-10 14.39.15
Ovo je tanjir za kolače, da se ne zbunite u veličini. U pitanju je tinejdžer od 15cm. Pun kostiju, satima sam ga jeo. Ali jednostavno nisam imao snage da ga vratim.

Kažu da je pecanje dobro za nerve, da smiruje. Ja se ne sećam kada sam poslednji put bio ovoliko isfrustriran.

Dakle, nema više pecanja. Riba se kupuje u ribarnici.

Jedino, voleo bi da znam, gde su ti odrasli šarani? Ili je sve samo mit.

p.s. Ne brinite, nisam ostao gladan. Bacio sam na roštilj pored ove "sardine" i sačuvane kožice od pečene prasetine (priča za neki drugi put) i neumoljive tikvice.

2015-07-10 14.40.04p.p.s. Ovo je veliki tanjir